Despinina soba

„Venac pletem od omana, od zlatnoglava, od kukureka.
Vežite se trave, oslepi Maksima, Đurđevdane,
nikog da ne vidi, već samo mene.“

„U večerima kada sazru šeftelije, dok bi ležala pokraj otvorenog prozora i gledala u krošnje zamazane mrakom, često se uspavljivala govorom i tihom pesmom koje je mogla da čuje iz prizemlja. Samo ponekad, nakon što isteknu meseci noćnog rada, kada radnici odu svojim kućama, Krsman bi je poveo tamo, da razgleda izvezene stvari i kaže šta joj se najviše dopada da bi dobila isto takvo. Nezajažljivim očima očarane devojčice procenjivala je studiozno svako libade, džube, mintan ili fistan, pipkala je prstima debeli zlatni vez, bisere, perlice i svetlucave trake, crni atlas i modru čoju, diveći se raskošnoj lepoti svake stvari. “

„Despina se nasmešila. Zvali su ga seljaci često radi svojih voćki u šljivike, jabučnjake, u vinograde. Ponekad bi je poveo sa sobom pa je videla kako belim rukama spretno jedan život prislanja i vezuje uz drugi, stapajući ih u jedno isto, u drvo boljeg i slađeg roda. Primetila je da na sasvim sličan način na njene bokove i dojke spušta dlanove, da su mu prsti podjednako sigurni i spretni kada treba pred prodor unutra da je nežnije otvori i zaista ako bi ikada sebe morala sa nečim iz vrta i polja da uporedi, to bi bila voćka vešto okalemljena rukama kraljevačkog apotekara.“

„Zar bi se ikada vratila u tu mrsku kuću da je nije naterala udovička nužda? U svoju devojačku sobu, poganu postelju? Na njoj ogromni jastuci i brokatni prekrivač. Na prozorima ružičaste draperije, na suprotnom zidu stočić sa ogledalom. Otvorila je šifonjer. Sve je tu, nedirnuto, ako ga nisu načeli moljci. Miriše smilje. Papuče još stoje pokraj kreveta. U Cvetkama je kućni patos bio tako star i prljav, izuvala se samo pred spavanje. Mogla bi ovde da nastavi život kao da nikada nije ni odlazila. Mogla bi, kada bi mogla.“

„Podigla je ruku i dotakla suvi cvetić šeftelije zadenut za petrolejku. Od svih prolaznih stvari na svetu behar umire najtužnije. I čovek. I sadašnjost. Dan kada je taj cvet ubran još je imao miris i boju u njenom ražalošćenom sećanju. Ne bi tu smeđu sparušenu grančicu ni po cenu života zamenila u proleće novom, ostaće do kraja sveta tu gde je stavila očeva ruka. Neka podseća zauvek da je mrtav.“